Samoinicijativnost i praktičan rad pokazali su se kao ključni faktori za ulazak mladih u IT sektor, posebno kada formalno obrazovanje ne pruža dovoljno praktičnih znanja. Neformalno mentorstvo, po oceni koje su za HelloWorld.rs izneli profesori i stručnjaci, bilo kroz rad u firmama ili kroz lične kontakte, ima veliku vrednost jer omogućava podršku, razmenu znanja i razvoj samopouzdanja. Istovremeno, smanjenje broja juniorskih pozicija i visoka očekivanja od kandidata otežavaju ulazak u industriju, što ukazuje na potrebu za većom otvorenošću kompanija prema mladim stručnjacima.
Viktor Nađ je još tokom srednje škole mnogo učio programiranje samostalno, izvan školskog programa. Nakon završetka škole, odlučio je da ne nastavi formalno obrazovanje odmah, već da se zaposli u IT sektoru. Tokom leta 2020. godine aktivno je istraživao koje firme postoje, čime se bave i gde bi mogao da se uklopi sa znanjem koje je do tada stekao.
Tada je naišao na jednu subotičku firmu i shvatio da bi ono što je naučio mogao da iskoristi u stvarnom radu. Poslao im je mejl u kojem je iskazao veliko interesovanje i ponudio da dolazi besplatno – samo da bi imao priliku da uči. Tako je i dobio prvu priliku koju je i iskoristio, da bi na kraju i upisao Visoku tehničku školu strukovnih studija u Subotici.
“Vrlo brzo sam se uklopio sa kolegama i od samog početka su bili spremni da mi pomognu i da odgovore na svako moje pitanje. Sa njihove strane to nije bilo formalno mentorstvo, već više podrška koja je dolazila spontano – kad god sam pitao šta da pročitam ili koje tehnologije da pogledam, dobijao sam konkretne smernice. Kod kuće sam to dodatno istraživao i učio, a kroz rad na realnim projektima dobijao vredne savete iz prakse”, svedoči Nađ.
Uveren je da mu je klasično obrazovanje donelo dobre prijatelje i neka osnovna znanja, ali da programiranje pripada onim oblastima u kojima se stvarno napreduje isključivo kroz praktičan rad.
“Učenje kroz projekte i uz podršku mentora bilo je za mene daleko vrednije od bilo kog teorijskog kursa. Mentorstvo mi je naročito pomoglo u psihološkom smislu – znao sam da nisam sam, mogao sam da postavljam pitanja bez straha, dobio sam iskrene savete i podršku. To mi je dalo samopouzdanje koje nijedno predavanje ne može da prenese”, iskustvo je Nađa.
Danas smatra da je taj korak – da se samoinicijativno nudi firmama i traži priliku da uči bez plate ili stipendije – bio ključan za njegovu karijeru.
“Ima mnogo mladih ljudi koji žele da rade i napreduju, ali ne znaju kako da dođu do prilike”, napominje on.
Pomoćnik direktora za odnose sa javnošću i studentima i profesor strukovnih studija na Visokoj tehničkoj školi u Subotici dr Zlatko Čović navodi za HelloWorld.rs da zahvaljujući veoma dobroj saradnji ove škole sa brojnim IT kompanijama, njihovi studenti imaju priliku da stupe u kontakt sa privredom na više načina.
“Najčešće su to organizovane posete kompanijama, tokom kojih studenti mogu da se upoznaju sa radnim okruženjem, razgovaraju sa zaposlenima – od kojih su mnogi bivši studenti naše škole – i prisustvuju stručnim predavanjima i predstavljanju programa praksi”, navodi Čović.
Podseća da su u obrazovni proces škole uključene savremene metode učenja kao što su “hackathon-based learning” i “project-based learning”, koje omogućavaju studentima da rade na realnim projektima uz podršku eksternih mentora iz industrije.
“Tokom ovih aktivnosti neretko se dešava da studenti dobiju ponude za praksu, a ponekad i za juniorske pozicije. Svi naši studenti imaju obaveznu stručnu praksu – kako na osnovnim, tako i na master studijama – koju obavljaju u kompanijama po sopstvenom izboru. Ove prakse često vode ka daljoj saradnji sa firmom, pa i do zaposlenja na juniorskim pozicijama”, kaže Čović.
Ipak, prema povratnim informacijama koje dobijaju od studenata, u poslednjih nekoliko godina primećuje se manji broj dostupnih juniorskih pozicija u nekim lokalnim kompanijama u Subotici.
Takođe, po njegovom iskustvu, neki studenti navode da je teže doći i do prakse, dok pojedine firme više ne ulažu isti nivo angažovanja u mentorski rad kao ranije.
S druge strane, dodaje, dobijaju i povratne informacije o veoma pozitivnim iskustvima, što ukazuje na to da stanje varira od firme do firme.
“Pad dostupnosti juniorskih pozicija može se delimično objasniti razvojem i primenom AI alata, koji ubrzavaju procese rada i menjaju način obavljanja zadataka koje su ranije radili juniori. Takođe, dešava se i da iskusniji programeri (mediori i seniori), usled tržišnih promena, preuzimaju zadatke nižeg nivoa kompleksnosti, što dodatno smanjuje prostor za zapošljavanje juniora”, kaže Čović.
Na osnovu povratnih informacija bivših studenata i kolega iz inostranstva, Čović primećuje da u mnogim evropskim zemljama postoji veća otvorenost ka zapošljavanju juniora.
“U tim sredinama od kandidata se ne očekuje istovremeno poznavanje velikog broja tehnologija, kao što je često slučaj u Srbiji, već se fokus stavlja na temeljno razumevanje osnovnih principa i spremnost na učenje. Nažalost, kod nas se neretko od juniora očekuje znanje i iskustvo koje je teško steći bez prethodnog rada u industriji. Ovakav pristup može obeshrabriti mlade kadrove, zbog čega neki od njih radije traže prilike u inostranstvu”, misli on.
Veruje da bi kompanije mogle ponovo razmotriti modele integracije mladih stručnjaka u svoje timove – uz postepeno uvođenje u radno okruženje, jasne planove mentorstva i veću fleksibilnost u pogledu zahteva za početne pozicije.
“Takav pristup bi doprineo ne samo zapošljavanju mladih, već i izgradnji zdravijeg IT ekosistema u zemlji. Naravno, treba razumeti i kompanije – mnoge od njih su pod pritiskom rokova i zahteva klijenata, zbog čega nemaju uvek dovoljno vremena i resursa za mentorski rad. Međutim, praksa pokazuje da ulaganje u juniore na duže staze donosi obostranu korist”, uveren je prof. dr Zlatko Čović.
Željko Crnjaković iz subotičkog InspiraHub-a smatra da je neformalno mentorstvo “beli medved” studenata, preduzetnika i onih koji žele da unaprede svoje poslovno znanje.
“Čak i nakon dugo godina u poslovanju, često je slučaj da pojedinci ne znaju kako mentorstvo funkcioniše i kako da nađu mentore koji bi im pomogli da se razvijaju u pravom smeru. Ovo je slučaj kada pričamo o neformalnom mentorstvu koje podrazumeva spajanje ljudi koji ne pripadaju istoj kompaniji ili van nekog zvaničnog mentorskog programa koje kompanije mogu da nude svojim zaposlenima”, ocenjuje Crnjaković.
Po njegovom iskustvu, ne postoje zvanične asocijacije, ili nisu dovoljno poznate, preko kojih bi ljudi mogli biti spojeni sa potencijalnim mentorima ili mentijima.
“Pravo mentorstvo, koje svakako postoji kod nas se obično inicira od strane mentija, osobe koja ima dovoljno hrabrosti, želje i volje da se unapređuje i radi na sebi i koja lično kontaktira potencijalnog mentora i samostalno inicira razgovor na temu mentorstva. Na taj način postoji šansa da je potrebno da prođe određeno vreme dok ne nađe adekvatnog mentora koji, sa druge strane, vidi potencijal u toj osobi i ima dovoljno vremena da joj se posveti”, navodi Crnjaković.
Njegova iskustva govore da se često dešava da ne postoji zvaničan odnos mentor/mentij, već da s vremena na vreme osoba traži savete ili obavlja razgovore sa ljudima koji imaju znanja koja su joj potrebna.
“Inspirahub, na primer, kao i drugi hubovi širom Srbije su odlično mesto za upoznavanje novih ljudi, minglovanje na zanimljivim događajima i svakako razmenu iskustava i znanja. Potencijalno i za pronalazak mentora koji vam odgovaraju. Kroz naš rad, često smo i mi sami tu da damo usmerenje, savet ili mišljenje koje može pomoći”, navodi on.
Crnjakovićev zaključak je da prednosti mentorstva imaju obe strane, kako mentiji tako i mentori, jer dolazi do razmene znanja i iskustava ali kao što to često biva i onima koji su najiskusniji u nekoj oblasti uvek dobro dođe druga perspektiva, pa tako i kroz neformalne razgovore može doći do razvoja novih ideja i ultimativno inovacija.
0 komentara