Plata mi nije važna. Reče niko nikad. Ipak, sigurna sam da IT-evce motivišu (i) neke druge stvari. U mit da su programeri pohlepni, a već imaju visoke plate, odavno ne verujem. Stoga me je radoznalost dovela do sledećeg pitanja: šta to pokreće i motiviše domaće IT-evce?
Domaće kompanije se utrkuju ko će uloviti to deficitarno blago od resursa, a i dalje se pitaju čime da ih privuku i kako da kreiraju radne uslove za zadovoljenje potreba zaposlenih. Pa, haj’mo ispočetka.
Motivacija određuje količinu napora koju čovek ulaže u određenu aktivnost. Ipak, upitno je da li onaj stari princip šargarepe i štapa može da dovede do adekvatnih rezultata u IT svetu.
Abraham Maslov, američki psiholog, napravio je piramidu ljudskih potreba, hijerarhijski poređanih u pet nivoa. WikiTamara: Maslovljeva teorija motivacije ističe da se ljudske potrebe mogu razvrstati u grupe, hijerarhijski ustrojene. Niži nivoi potreba se moraju zadovoljiti pre nego što se aktiviraju potrebe viših nivoa. Na dnu piramide potreba je opstanak, zatim sigurnost i bezbednost, sledi pripadnost, nakon toga poštovanje i na kraju samoaktuelizacija.
Piramidalni prikaz ove teorije izgledao bi ovako:
Reddit ovu piramidu šaljivo prevodi:
Sedamdesetih godina ova piramida je dopunjena sledećim stavkama:
- Kognitivne potrebe – podrazumevaju želju za znanjem, razumevanje i radoznalost
- Potrebe vezane za estetiku – potreba za lepotom, balansom, formom
- Potrebe koje prevazilaze samu individuu – nivoi ljudske svesti i ponašanja vezani za kosmos, prirodu, čovečanstvo
Samoaktuelizacija se, po Maslovljevoj teoriji, odnosi na razvoj sopstvenih potencijala u području kojim se pojedinac bavi.
Karakteristike IT pozicija su takve da zahtevaju intelektualnu radoznalost i sklonost kreativnosti, koja zahteva i logičko i analitičko razmišljanje, pa je za odabir ove profesije unutrašnja motivacija veoma značajna.
Unutrašnja motivacija
U svojoj knjizi “Drive” Daniel Pink objašnjava da veća zarada i bonusi rezultiraju boljim performansama samo ako se radi o mehaničkom, repetitivnom poslu. Međutim, ako zadatak uključuje kognitivne veštine i kreativnost, veća zarada donosi lošije rezultate.
On veruje u novi pristup, tzv. intrinzičnu (“unutrašnju”) motivaciju – želju da se rade stvari jer nam se sviđaju, jer su zanimljive, jer su deo nečeg važnog. Takav sistem deli na tri elementa:
Sumirano:
- Nagrade dvadesetog veka, ti motivatori za koje mislimo da su prirodni deo posla, dobre su, ali samo u iznenađujuće malom opsegu situacija.
- If-then nagrade često uništavaju kreativnost.
- Tajna visokog postignuća nisu nagrade i kazne, nego nevidljivi unutrašnji pokretač. Pokretač da se rade stvari zbog njih samih. Pokretač da se rade stvari jer su bitne.
Autonomija je potreba da upravljamo svojim životima. Pink navodi primer Atlassiana, australijske softverske kompanije. Oni nekoliko puta godišnje kažu svojim inženjerima: “Naredna 24 sata se bavite čime god želite, a da to ne budu vaši redovni, svakodnevni taskovi. Radite na čemu god želite.” To vreme programeri koriste da smisle kul kod ili elegantne izmene. Ovaj sistem rada u kojem inženjer vlada svojim vremenom, zadatkom, tehnikom i timom popularizovao je Gugl. Od prošle godine primenjuje se i kod nas, u Infostudu (tačnije, IT tim sajta Poslovi.infostud.com). Robert, šef razvoja softvera, kaže da je tzv. IT dan lep spoj slobode, novih znanja, istraživanja i primene novih tehnologija. Taj jedan dan intenzivne autonomije rezultirao je nizom popravki koje se možda nikada ne bi desile, zbog grube prioritetizacije svakodnevnih taskova.
Daj mi slobodu i nikada neću otići
Ubacila sam se u ulogu April O’Neil i intervjuisala programere u firmi. Moje pitanje je bilo: Šta te motiviše na trenutnom radnom mestu?
″Izvor motivacije je beskrajna mogućnost da se uči. Ni jedna ideja nema kraj, uvek postoji način da se sistem unapredi, a paralelno sa tim i sopstveno znanje. Sloboda u radu za programera je savršeno digitalno igralište u kom, umesto peska, koristi kod da izgradi svet iz mašte kojim zajedno letimo pomoću svih sučelja koja su nam dohvat ruke.″ Ovako mi odgovara hodajuća inspiracija Vojislav, na čijim krilima je poleteo sajt HelloWorld.rs davne 2014. godine.
Svakoga dana, u svakom pogledu…
Drugi element - majstorstvo (mastery) je želja da budemo sve bolji i bolji u nečemu što je nama bitno. Postiže se učenjem i vežbom. Uzmimo primer atletičara. On, motivisan ovim elementom, želi da trči najbrže što može. Bilo koja medalja je manje važna od procesa kontinuiranog napretka.
Ne bih da ulazim u semantičku analizu izrečenog, ali interesantan mi je odabir reči kolega koje sam zapitkivala:
“Zašto obožavam da programiram? Moja ljubav prema programiranju se razvija iz toga što obožavam da rešavam probleme i učim nešto novo i što je svaki dan drugačiji. Uvek postoji neki novi izazov sa kojim se još nisam susreo i koji treba da rešim”, reče mi Stefan. Vidite? I ko onda kaže da programeri nisu romantični?
Luka je nedavno oplemenio Infostudov programerski tim. Sećam ga se iz gimnazijskih dana, a posle toga iz apoteke. Da, Luka je farmaceut koji je rešio da kôdom pomogne tržištu zapošljavanja, radeći na sajtu Poslovi.infostud.com.
“Posao programera me motiviše jer je u potpunosti u skladu sa motom koji me najviše vuče: Never stop learning. Svaki dan doživljavam kao malu pobedu, jer sam malo bogatiji sa novim znanjem i iskustvom, ispravio neki bug ili naučio iz neke svoje greške.” Luka je bogat čovek. If you know what I mean.
Svrha, braćo moja, svrha, a ne novci i praporci
Programer koji nije samo puki izvršilac taskova, već razume ″širu sliku″, postaje vizionar koji doprinosi progresu. Ima želju da radi ono što radi, u svrhu nečega što je veće od njega samog.
Kolega Veselin mi reče: „Ono što mene motiviše kao programera je to što mi programiranje daje priliku da sa svojih deset prstiju skrojim elegantno rešenje na koje mogu da budem ponosan, a istovremeno nekome zapravo koristi za nešto." Upoznat sa vizijom i ciljevima biznisa, svestan je da svojim doprinosom razvija sajt koji menja status quo na domaćem tržištu zapošljavanja.
Ipak, ima i programera koje ne motivišu stvari koje su navedene u ovom tekstu. A to ne znači da oni nisu vredni i posvećeni. Njih najčešće motiviše stabilnost kompanije, a svoje programerske “moći” koriste kako bi bili finansijski obezbeđeni. Mišljenja sam da ovi programeri ne daju svojih 100%. No hard feelings.
Sa druge strane, oni “zagrejani” se prepoznaju lako (imam ih nekoliko oko sebe 😊). Pasionirano pričaju o svom kodu/projektu na kojem rade, čitaju mnogo, dele znanje nesebično i koriste slobodno vreme za razvoj svojih supermoći. Kada se spoji nekoliko ovakvih igrača, vrednost njihovog učinka je veća od zbira njihovih veština. Ima li išta lepše? :)
18 komentara