Ako nešto pitate ChatGPT, alat veštačke inteligencije (AI) koji je neverovatno popularan sada, odgovori koji dobijate su gotovo trenutni, izuzetno samouvereni, ali i često pogrešni.
Međutim, pitanja koja nameću tehnologije poput ChatGPT-a daju mnogo provizornije odgovore. Ali to su ona pitanja koje menadžeri treba da počnu da postavljaju.
Jedno pitanje je kako se nositi sa zabrinutošću zaposlenih u vezi sa sigurnošću posla. Brinuti se o nečemu je prirodno. AI alat koji olakšava obradu vaših podataka je jedna stvar; AI uz koji bi ljudi radije sedeli na večeri je nešto sasvim drugo.
Biti jasan o tome kako će zaposleni usmeriti vreme i energiju koju bi im oslobodili AI alati pomaže u podsticanju prihvatanja iste.
Istraživanje koje su sproveli MIT Sloan Management Review i Boston Consulting Group otkrilo je da sposobnost da se zaobiđe AI povećava verovatnoću da će ga zaposleni koristiti.
Manje je jasno da li ljudi zaista moraju da razumeju šta se dešava unutar AI sistema. Jedno istraživanje akademika sa Univerziteta Harvard, Tehnološkog instituta u Masačusetsu i Politehničkog univerziteta u Milanu sugeriše da previše objašnjenja može biti problem.
Zaposleni u Tapestry-ju, portfoliju luksuznih brendova, dobili su pristup modelu predviđanja koji im je rekao kako da raspodele zalihe prodavnicama. Neki su koristili model čija se logika može protumačiti; drugi su koristili model koji praktično uopšte nisu razumeli.
Pokazalo se da su radnici bili skloniji da zaobiđu modele koje su mogli da razumeju jer su, greškom, bili sigurniji u svoju intuiciju. Međutim, bili su takođe spremni da prihvate odluke modela koji nisu mogli da dokuče, zbog svog poverenja u stručnost ljudi koji su ga izgradili.
Akreditivi onih koji stoje iza AI alata su važni.
Različiti načini na koje ljudi reaguju na druge ljude i na algoritme su sve veća oblast istraživanja. U nedavnom radu Gizem Jalcin sa Univerziteta Teksas u Austinu i njeni koautori razmatrali su da li potrošači različito reaguju na odluke – da nekome odobre zajam, na primer – kada te odluke donosi mašina ili osoba.
Otkrili su da su ljudi reagovali isto kada su bili odbijeni. Ali nisu imali izuzetno pozitivna osećanja prema organizaciji kada ih je odobrio algoritam, a ne čovek.
Razlog? Ljudi su dobri u objašnjavanju nepovoljnih odluka, ko god da ih donese. Teže im je da pripišu bilo kakav uspeh svom šarmu ili svojim sposobnostima, kada ih procenjuje mašina.
Svi žele da se osećaju posebno, a ne da budu svedeni na to da su samo podaci.
U međuvremenu, u predstojećem radu, Artur Jago sa Univerziteta u Vašingtonu i Glen Kerol sa Stenfordske poslovne škole istražuju koliko su ljudi spremni da daju, a ne samo da preuzimaju zasluge – posebno za posao koji neko nije uradio sam.
Pokazali su volonterima nešto što se pripisuje određenoj osobi — recimo umetničko delo ili poslovni plan — a zatim su otkrili da je to napravljeno ili uz pomoć algoritma ili uz pomoć ljudskih pomoćnika.
Svi su manje cenili rad kada im je rečeno da je određena osoba imala pomoć sa strane, ali je ovaj efekat bio izraženiji za rad koji je uključivao ljudske pomoćnike. Ne samo da su učesnici studije smatrali da je posao nadgledanja algoritma zahtevniji od nadgledanja ljudi, već su smatrali i da nije pošteno da neko preuzme zasluge za rad drugih ljudi.
Slika koja proizlazi iz ovakvih istraživanja je trenutno “neuredna”. Takođe je dinamična: kao što se razvijaju tehnologije, razvijaće se i stavovi.
Ali jedna stvar je kristalno jasna. Uticaj ChatGPT-a i drugih AI sistema zavisiće ne samo od toga šta mogu da urade, već i od toga kako će se ljudi osećati zbog njih.
0 komentara