Radiš za veliku IT firmu ili si frilenser, radiš prekovremeno i vikendima, ne spavaš dovoljno, nemaš vremena za sebe, za svoje prijatelje, porodicu, fizičke aktivnosti… Pritiskaju te obaveze, rokovi, a kada imaš malo slobodnog vremena, ti razmišljaš o poslu, o tome šta još treba da uradiš danas. Nisi stigao da otvoriš sve mejlove i da odgovoriš na njih, previše si vremena proveo u sastancima, a posao za laptopom te čeka. Notifikacije na mobilnom telefonom samo pristižu, razdražljiv si, nemaš dovoljno strpljenja i psihički si iscrpljen. Jednog jutra sediš ispred kompa i samo zuriš u njega. Dalje ne ide. Ako prepoznaješ sebe – da, to je burn out.
Svaki posao utiče na naše mentalno i zdravstveno zdravlje, na naše odnose sa porodicom, prijateljima, kolegama, ljudima oko sebe. Da li su sagorevanju u poslu više izloženi IT-jevci koji su zaposleni u velikim kolektivima ili oni koji rade u malim firmama ili oni koji rade od kuće, za HelloWorld.rs govore programeri koji su prošli i jedno i drugo, a koji su zbog prekomernog rada stigli do zida, i doneli odluku da se menjaju.
Veliku ulogu u tome imaju i psiholozi, psihoterapeuti koji na najstručniji način mogu da nam pomognu da prevaziđemo poteškoće i presečemo sa dotadašnjom praksom nebrige o nama samima. A sa druge strane, i razumevanje od strane poslodavaca ima ključnu ulogu u promenama. Međutim, frilenseri i zaposleni u manjim kolektivima još uvek se ustručavaju da se obrate stručnjacima za pomoć, za razliku od Inspira grupe koja je bila jedna od prvih kompanija koja je ovu beneficiju uvela za svoje zaposlene.
’Evo, još samo godinu, dve i biće lakše…’
Za subotičkog programera, koji ima privatnu firmu i radi sam, Daniela Dulića najčešće sagorevanje na poslu se dešava nedeljom.
„Odlučim da će mi nedelja biti dan za odmor od svega, Međutim, imao sam jednu nedelju kada me je njih sedmoro kontaktiralo posle podne, a ja sam bio sa porodicom. Sa druge strane, stalno sam na ivici da neću imati posla i onda nabijem sebi veliku tenziju jer želim da ispoštujem sve što treba i kada nešto iskrsne, tu se onda javlja najveći problem“, kaže Daniel u razgovoru za HelloWorld.
On je svestan problema sa kojima se suočava i da je neophodno nešto da promeni u poslu jer, kako navodi, 5 godina nije bio na godišnjem odmoru, i mora da izdvoji vreme za sebe i sport, ali kao što većina nas voli da obećava sebi, tako nam i on kaže – „evo, još samo ova godina da prođe i posle ćemo drugačije“.
„Sve to loše utiče na mene jer vidim da se prejedam slatkog kad god dođe neki stres, jer lakše mi je pojesti to nešto nego istrčati, jer bih na trčanje potrošio dva sata a ovo mi je psihički samo dva minuta, pa sam počeo da idem u dosta pogrešnom smeru“, smatra naš sagovornik.
Na pitanje, da li je razmišljao da potraži pomoć stručnjaka, kaže da je slušao neka iskustva svojih prijatelja i da je stekao utisak, za koji ipak veruje da je pogrešan, „da psiholog priča samo ono što želimo da čujemo, a što znamo i sami.
„Želim da naučim da presečem neke stvari, da stavim tačku na neke sitnice i da stavim sebe ispred nekih drugih stvari“, ocenio je Daniel.
Sa druge strane ističe da je sada u punoj snazi kao mlada osoba i da može „dati gas da bi kasnije imao ceo život na raspolaganju bez stresa i tereta“.
„Nadam se da će se i ovaj period završiti za godinu, dve i da ću onda laganije, malo lakše i pametnije raditi. Poenta je da ceo život privređujemo i da postignemo ono što smo isplanirali u životu“, napominje.
S obzirom da je rad počeo u velikoj firmi smatra da je mnogo lakše programerima koji rade u velikim kompanijama jer je radio mahom bez stresa i nervoze.
„Od svog CTO-a sam tada dobio svaku vrstu pomoći, od saveta, predloga, svega. Imao sam veliku sreću da sam baš tamo radio jer je imao veliki uticaj na mene, dok je on tada baš veoma naporno radio, jer i on, poput svih nas koji smo u ovom poslu, živi za svoj posao i istinski voli to što radi“, objašnjava Daniel.
Dodao je da ima u planu da se nakon 7 godina sada definitivno vrati sportu.
„Trening je zapravo fizičko izbacivanje psihičkog stresa. To je nešto što mi definitivno treba i za šta moram da napravim mesta, jer ako ovim tempom nastavim, za 10 godina ću trpeti ozbiljne posledice“, zaključio je.
’Velika je greška ćutati ako postoje problemi’
Tehnički direktor u jednoj firmi iz Kanade Nebojša Horvat Cinger vodi ekipu programera iz Srbije koji rade na projektu koji na tržištu osiguranja automatizuje mejlove, poruke i slične stvari. Firma ima oko 50 zaposlenih i svi rade od kuće. U programiranju je 14 godina a zbog svoje pozicije u firmi, i dalje radi oko 10 sati dnevno. To međutim nije bio slučaj ranijih godina kada je, kako kaže sagoreo u poslu jer je konstantno razmišljao o svojim obavezama i o tome šta sve nije stigao da uradi u jednom danu.
Smatra da je velika greška ćutati o tome da postoje problemi, i da je neophodno razgovarati o tome sa kolegama i stručnjacima.
„Bio sam veoma ponosan da mogu da izguram 60-70 sati nedeljno radeći, dok više nisam mogao. Pre sam o tome govorio sa ponosom, a sada me je sramota što nisam mogao da korigujem radno vreme da ono bude normalno, jer to nije održivo. Radnik je produktivniji kada radi 40 sati nedeljno, ako se dobro organizuje. Treba znati reći ’ne’, i tako odbiti preforsiranje u poslu“, smatra Nebojša.
Prema njegovim rečima, ključnu ulogu u promenama je imala njegova supruga i dete, jer bi u suprotnom, priznaje, bio prepušten samom sebi i radio bi i dalje isto, što se ne bi dobro završilo.
Posao, ističe, utiče na njegovo mentalno zdravlje onako kako mu on to dozvoli.
„Pre nekoliko godina sam mislio da ja tu nemam kontrolu, ali sam u nekom trenutku prelomio i shvatio da mogu da korigujem kako pristupam poslu. To mi je pomoglo da ostanem ’čitav’ u tom rastu našeg kolektiva što je povuklo sa sobom i velike promene, puno stresa i problema. Bio sam na pomolu da pregorim“, kazao je Nebojša.
Kada je bio na granici da pregori, to je prihvatio i njegov gazda iz Kanade, pa su razgovarali o tome i rasporedili posao da to bude izdržljivije.
Jedan od glavnih simptoma pregorevanja, kako kaže, bilo je - „kada jedan dan sedneš ispred kompjutera i ne možeš ništa da radiš“.
„Nisi fizički umoran nego mentalno, reaguješ burno na svaku poruku, vidiš notifikacije da neko nešto čeka i samo te obuzme neka anksioznost. Kada u inboxu imaš 30 nepročitanih poruka i ne možeš jednostavno da se baviš njima. Kada neko pregori to je duži period oporavka od nekoliko meseci što utiče na privatan život i odražava se i na posao. Kada već dođe do toga, onda je već kasno, ali ako reagujemo na vreme, onda još možemo da utičemo na to“, poručio je Nebojša.
Jedna od mera koje je preduzeo jeste da se ne javlja na pozive, a zvono na telefonu mu je ugašeno konstantno. Jedino žena i njegov sin mogu da ga dobiju ako ga pozovu, dok su mu svi drugi vidljivi samo u notifikacijama jer mu to, kako ističe, pomaže da se fokusira na posao.
„Mislim da je u malim kolektivima gore, jer se od vas očekuje da radite svašta, što je i u redu kad se počinje, kad si mlad, dok nemaš porodicu i obaveze, ali kasnije shvatiš da ne može posao da ti bude život“, ocenio je Nebojša.
U većim kolektivima je bolje struktuirano radno vreme, dodaje, ima više ljudi, teže dolazi do toga da je jedna osoba bude prenatrpana poslom ili da se radi vikendom.
„Rešenje je podizanje svesti o ovom problemu, kao što radite Vi sa ovim člankom, da ljudi postanu svesni da se to može desiti i njima, i da je to nešto o čemu moraju da razgovaraju sa kolegama, šefom, stručnjacima, da bi to moglo da se reši“, istakao je Nebojša.
’Ne smemo da trpimo da se količina patnje nagomila’
Bojana Filipović Babić radi u Inspira grupi i članica je Psihološkog centra ProAktiva iz Subotice. Poslednjih 14 godina se bavi primenjenom psihologijom kroz HR i konsultantski rad.
Ona kaže da je u njihovoj kompaniji u okviru programa psihološke podrške jedna trećina IT-jevaca do sada zatražila psihološku pomoć, dok je oko polovine zaposlenih u Inspira grupi koristilo ovakvu podršku.
Najveći izazovi u poslu IT-jevaca zbog čega nekada dolazi do iscrpljenosti i stresa jeste, kako navodi, stalna promena tehnologija i potreba da isprate sve te promene.
„Frilenseri ili zaposleni koji rade u manjim kompanijama nekada imaju veliki broj radnih sati. Ta brzina promena kod nas, zahtevi, nekada kompleksnost projekata na kojima rade, potreba da sarađuju i sa drugim ljudima njima može biti izazov“, objašnjava Filipović Babić.
Prema njenim rečima, kod frilensera je veća količina posla, nestabilnost, postoji stalna potreba da se primaju novi klijenti i preko nekakvih mogućnosti što može biti najčešći izvor stresa, nedefinisane uloge, jer radite više poslova u isto vreme a da svi ti poslovi nisu nužno vezani za IT.
„Ali to nosi i nekakve benefite. Kada ste frilenser imate veću slobodu, možete da kontrolišete svoje vreme, bliži ste konačnom rezultatu svog rada i promene su mnogo brže, dok kada radite u nekom većem sistemu te promene su često sporije, vidite jedan mali deo projekta a ne vidite blizinu konačnog ishoda, pa to sa sobom nosi neku drugu vrstu izazova“, smatra ona.
Ona je ocenila da je jako važno da dobro poznajemo sami sebe i da kada imamo bilo kakav problem potražimo stručnu pomoć kod psihologa, psihoterapeuta ili psihijatra.
„Briga o mentalnom zdravlju je usko povezana i sa brigom o fizičkom zdravlju i važno je da negujemo zdrave životne stilove, vodimo brigu o ishrani, da dovoljno spavamo, da sebi obezbedimo dovoljno vremena za druženje i porodicu, jer sve to zajedno utiče i na mentalne probleme koje imamo“, poručila je naša sagovornica.