„Otkucaji srca su sve brži, a prsti kao da izbegavaju da pritisnu to dugme za poziv dok se spremam da saopštim šefu da napuštam firmu. Tri monitora me okružuju u mojoj kućnoj kancelariji, svaki ispunjen simbolima onoga što društvo smatra poželjnim: projektnim šemama mog stabilnog posla na daljinu, analitikom uspešnih sporednih projekata i aplikacijom za bankarstvo koja prikazuje novčane cifre zbog kojih bi mi većina ljudi mojih godina zavidela“.
Ovako svoju priču započinje za HelloWorld Ognjen Gojković iz Čačka, koji, kako kaže, nema neku titulu i ne želi da ga ovde predstavimo kao programera.
„Došao je trenutak da napustim svoju karijeru koju sam pažljivo i vredno gradio poslednjih 5 godina. Ponovo“, navodi.
Međutim, ne može sada da interveniše i da zaustavi novinarku koja je u moru IT bisera iskopala baš njega da ga predstavi kao uzor nekim budućim generacijama. Ovo je stvarna životna priča koja govori o dečaku koji je zamalo pao na programiranju jer je bio prezauzet stvarnim programiranjem. Danas kao pravi profesionalac isporučuje složene projekte velikim klijentima, a da bi nešto promenio u životu a istovremeno sačuvao i svoje fizičko zdravlje, Ognjen je pregrmeo i dvostruki burnout u poslu. Ali, proces oporavka ga je naučio da izgradi sebe ponovo i ponovo, da nauči lekcije, i bude bolji, pre svega sebi.
A šta je za Ognjena zapravo pravi uspeh? Ovo je priča iz njegovog ugla:
Neki bi ovo nazvali šablonom – tendencijom da nešto počne da se gradi samo da bi se kasnije napustilo. Možda su u pravu. Ali dok sedim ovde, prisećajući se svakog preokreta i prelaza koji su doveli do ovog trenutka, shvatam da nije uvek potrebno menjati svoje šablone - ponekad nam oni sami pokazuju put kojim treba ići.
Međutim, ova priča počinje mnogo ranije – ne sa mojim prvim kodom, već sa prvim računarom u šestoj godini. Dok su druga deca bila opsednuta video igrama, ja sam istraživao rane faze interneta, nesvesno gradeći temelje za sve što će doći kasnije. Ti bezbrojni sati na internetu nisu me samo učili o tehnologiji, učili su me engleski jezik, otvorivši vrata za koja nisam ni znao da postoje.
Tokom mog detinjstva, nemogućnost da se fokusiram samo na jednu stvar zbunjivala je okolinu. Jedna nedelja bi prošla u komponovanju muzike na gitari, a sledeća u dizajnirajnu robotičkih projekata. Od meteoroloških stanica na solarni pogon do dronova – svaki projekat je hranio nezasitu radoznalost koja će se kasnije pokazati kao dar u nekim situacijama i teret u drugim.
Prva prava prekretnica dogodila se tokom moje druge godine srednje škole, 2019. godine. Nakon nekoliko leta provedenih u fizičkom radu – od branja šljiva pod jakim suncem, smrzavanja u hladnjači do gradilišta – napravio sam izbor koji je izgledao logično: programiranje. Odluka se nije rodila iz strasti, već iz praktičnosti. Imao sam iskustvo sa računarima, industrija je dobro plaćala, a moj otac, koji je izučavao programiranje u srednjoj školi, postao bi moj prvi mentor vodeći me kroz osnove programiranja.
Ono što je usledilo bila je godina intenzivnog učenja koja je oblikovala moju celu karijeru. Dok su se moji vršnjaci fokusirali na društveni život i opijanje, ja sam zaronio duboko u Javu, proučavajući univerzitetsku literaturu i kurseve kao CS50 sa Harvarda. Njihovo ismevanje mojih izbora me je bolelo, ali je istovremeno učvrstilo moju odlučnost. Tada to nisam znao, ali ta sposobnost da se ne plašim izdvajanja iz gomile postala je jedna od mojih najvećih prednosti. Odbijao sam da dozvolim da me pritisak vršnjaka odvrati od onoga što sam znao da je ispravno.
Prvi test mojih sposobnosti došao je uz praksu u jednoj lokalnoj firmi koja je radila na softveru za parking. Ništa revolucionarno, ali dovelo je do nečega što će testirati sve što sam mislio da znam. Vlasnik druge firme me je jednog dana pozvao sa inspirativnom idejom: kreiranje softvera koji bi koristio veštačku inteligenciju za prepoznavanje registarskih tablica - jedan za parkinge, a drugi za benzinske pumpe kako bi hvatali ljude koji beže bez plaćanja.
Zamislite sliku: leto 2019. godine, a ja, praktično klinac bez formalnog znanja o veštačkoj inteligenciji, zatvaram se u sobu preko celog leta da bih napravio nešto što bi i iskusnim programerima predstavljalo izazov. Svet veštačke inteligencije je tada bio drugačiji - nije bilo ChatGPT-a, ni alata jednostavnih za korišćenje, samo odlučnost i mnogo pokušaja i grešaka. Softver nije bio savršen po komercijalnim standardima, ali gledati ga kako uspešno prepoznaje prvu registarsku tablicu - to je bio magičan osećaj.
U naredne dve godine, ovaj uspeh je doveo do niza novih prilika. Svaki projekat je bio zasnovan na prethodnom, od razvoja sistema za analizu saobraćaja u Hrvatskoj do kreiranja softvera za kontrolu ukrcavanja putnika i vozila na brodove u luci. Svaki zadatak je bio neobična mešavina “pojma nemam šta radim” i “ovo zapravo nekako funkcioniše.”
Vrhunac je bio ogroman državni projekat koji je uključivao obuku 2.500 javnih službenika širom zemlje. Sa 20 godina sam se našao u prostorijama punih ljudi koji su radili na tim pozicijama duže nego što sam ja živ, pokušavajući da ih ubedim da je ovaj novi sistem stvarno bolji od njihovih voljenih papira. Organizovali smo sve - od logistike i opreme do koordinacije prezentacija, često radeći prekovremeno jer je projekat bio prevelik za mali tim koji ga je vodio. Uprkos želji da odustanem više puta, ostao sam posvećen do kraja tih šest meseci. Iscrpljujuće, ali na kraju iznenađujuće uspešno za nekoga mog iskustva.
Kako su se zahtevi državnog projekta povećavali, moje pohađanje univerziteta postajalo je sve sporadičnije. Tokom svega ovoga, navodno sam studirao Data science na fakultetu. Evo najsmešnijeg dela: zamalo sam pao na programiranju sa minimalnom prolaznom ocenom - ne zato što nisam znao da programiram, već zato što sam bio previše zauzet stvarnim programiranjem da bih učio za ispite. Probajte to da objasnite na razgovoru za posao.
I došao sam dovde - uspešno isporučujem složene projekte velikim klijentima, a mučim se da položim osnovne akademske ispite.
Ova kontradikcija me je naterala da se suočim sa neprijatnim pitanjem: Zašto sam plaćao školarinu da bih stekao veštine za posao koji već obavljam? Logika nije imala smisla – radim da zaradim novac, da bih platio fakultet, da bih na kraju mogao da dobijem posao. Uprkos mišljenjima koja su insistirala da mi je potrebna diploma „za svaki slučaj“, realnost moje situacije postajala je očigledna. Tradicionalni putevi i ja možda nismo bili kompatibilni.
Mentalni teret balansiranja između fakulteta i intenzivnog rada na projektima me je konačno sustigao. Do iscrpljena nije došlo iznenada. To se intenziviralo, raslo je polako, kao kazaljka na manometru koja se tiho penje u crveno. Dugo radno vreme, konstantno rešavanje problema, teret odgovornosti – sve je uzimalo svoj danak. Jednog jutra sam se zatekao za svojim stolom, gledajući u kod koji me je ranije uzbuđivao, osećajući ništa drugo do iscrpljenosti. Ovo nije bio samo umor, bila je to duboka iznemoglost koju ni kafa nije mogla da dodirne.
Godinama, kad god bi ljudi saznali da sam programer, odmah bi pretpostavili: „A, sigurno radiš za američku firmu i dobro zarađuješ“. Ali to nije bio moj slučaj – radio sam za znatno manje nego što je tržište nudilo. Tek kada sam došao do tačke pucanja, odlučio sam da postanem programer za kakvog su ljudi pretpostavljali da već jesam.
Nešto je moralo da se promeni. Nakon dugog razmišljanja, doneo sam odluku koja je šokirala mnoge: napustio sam i posao i fakultet. To nije bio lak izbor, ali je bio neophodan za moj oporavak. Proces oporavka me je naučio nečemu ključnom o uspehu: on nije linearan. Tada sam izgradio sebe iznova – menjajući svoju svakodnevnu rutinu, dajući prioritet fizičkom zdravlju, čak i uvodeći nultu toleranciju alkohola. Ovo nisu bile samo promene u načinu života; ovo je bilo potpuno preispitivanje značenja uspeha.
Kako mi se energija vraćala, počeo sam da istražujem nove mogućnosti. To me je dovelo do intervjua za poziciju u kanadskoj firmi, gde sam predložio ono što je u to vreme izgledalo kao apsurdna plata. Na moje veliko iznenađenje, prihvatili su. Isprva, ovaj novi početak mi je dao energiju. Fleksibilno radno vreme i rad od kuće su delovali idealno za održavanje zdrave ravnoteže koju sam uspostavio tokom oporavka.
Ali otprilike nakon godinu dana na ovoj funkciji, osetio sam kako se ponovo uvlači onaj poznati nemir. Posao je bio stabilan, ali nedovoljno izazovan za moj preduzetnički duh. Kada je vlasnik primetio moj potencijal i ponudio mi poziciju tehničkog lidera novog projekta, činilo se kao logičan napredak. Paralelno, osnovao sam agenciju za digitalni marketing sa prijateljem iz Dubaija, verujući da mogu da upravljam sa oba poduhvata.
Ovaj pokušaj žongliranja više uloga istovremeno – programera sa pola radnog vremena, tehničkog vođe i suvlasnika agencije – doveo je do ponavljanja istorije. Drugo iscrpljivanje mi je palo teže od prvog, primoravajući me da se suočim sa dubljom istinom: Ja nisam bio samo umoran; Bio sam na potpuno pogrešnom putu. Bez obzira na to koliko je bila prestižna pozicija ili koliko je bila dobra plata, shvatio sam da nikada neću biti zadovoljan radeći unutar okvira tradicionalnog zapošljavanja.
Ovog puta, umesto da samo povratim snagu i nađem drugi posao, postavio sam sebi pitanje koje sam dugo izbegavao: „Da li je ovo zaista ono što želim u narednih trideset godina?“ Odgovor je doveo do onoga što bi većina smatrala neracionalnom odlukom. Napustio sam sve – poziciju tehničkog lidera, programiranje, čak sam i prepustio marketing agenciju svom partneru. Prodao sam auto, uzeo svoju ušteđevinu, napravio strateške investicije u kriptovalute (oblast koju sam proučavao godinama) i usmerio preostale resurse u pokretanje e-commerce kompanije u Majamiju.
Autsajderima je izgledalo kao da odbacujem savršenu situaciju. Mnogi bi se pitali zašto bi neko napustio fleksibilan, visoko plaćen posao na daljinu sa potencijalom za napredovanje. Ali ovde se nije radilo samo o bežanju od nečeg lošeg, radilo se i o potrazi za nečim boljem. Nisam samo tražio promenu, tražio sam usklađenost između svog rada i suštinskih vrednosti – kreativnosti, autonomije i neograničenog potencijala za rast.
Osvrćući se sada na početak 2024. godine, shvatam da ono što je spolja izgledalo kao nestabilnost zapravo je bio dosledan obrazac rasta i razvoja. Svaka tranzicija, svaki prividni korak unazad, naučili su me nečemu suštinskom o biznisu, tehnologiji i samom sebi. Šestogodišnjak koji istražuje internet, tinejdžer koji gradi AI sisteme i profesionalac koji napušta stabilan posao – svi su ista osoba, prateći isti unutrašnji kompas ka viziji koja je jedinstveno moja.
Moja priča nastavlja da se razvija. E-commerce poduhvat je tek počeo, i ne mogu sa sigurnošću reći kuda ovaj put vodi, ali naučio sam da uspeh nije u pronalaženju pravog puta – već u hrabrosti da verujemo svojim instinktima i kreiramo sopstveni. Ponekad to znači pustiti nešto dobro da bismo izgradili nešto bolje.
Na kraju krajeva, jedini ljudi koji menjaju svet su samo oni koji zaista veruju da to mogu, zar ne?