U davna vremena na ovim prostorima postojala su tri kreatora. Jedan je bio nemački treš metal bend*, drugi je sam Bog, a treći je modni kreator (iako đavo nosi Pradu). Drugi je kod nas poznat pod raznim sinonimima, a neki od njih su i Tvorac ili Stvoritelj. Ukoliko stojite na stanovištu da je Tvorac stvorio čoveka i sav živi svet na Zemlji kao i kosmos, onda ste pripadnik kreacionističke teorije. Amin, što bi se reklo.
Međutim, kako je kreiran internet kao takav i kako se “odomaćio” među širom populacijom istoj je omogućeno i da stvara sadržaj i da ga objavljuje, odnosno da ga čini javno dostupnim. Tako se stvorila grupa kreatora koja pravi sadržaj i od njega može i da zarađuje na razne načine, što nije tema ovog teksta.
Dakle, tema ovog teksta je sam termin – kreator, ali i kako on stoji u pravnom poretku.
Iako ne možemo sasvim isključiti mogućnost da neki popularni uticajni ljudi na društvenim mrežama imaju sindrom Boga, ovo se, ipak, ne može reći za većinu. Gde je, onda, problem?
Ko je kreator (sadržaja)?
Prema definiciji sa Vikipedije, iako nam definicija nije ni potrebna, kreator je onaj koji nešto stvara. U ovom slučaju odnosi se na nekoga ko proizvodi sadržaj za društvene mreže. Problem nastaje u širokoj primeni termina koji zakonski ne znači mnogo, ali u praksi, prilikom zaštite prava kreatora nastaje, rekli bismo, bizaran problem.
Problem je lako rešiv i leksičke je prirode. Kreator često ne zna da je autor i može pomisliti da njegove kreacije nisu zaštićene po slovu zakona.
Nije novost da je ovaj pojam u naš jezik došao iz engleskog, iako je prethodno bio poznat, ali se odnosio na nešto drugo. Danas kada se kaže kreator odmah se pomisli na nekoga ko snima videe za YouTube, Instagram, TikTok, piše blog i slično ili gde god i dokle god može dopreti njegova tvorba.
Pojam je u svojoj biti širok, ali i stvar generacijskog opštenja. Ukoliko biste u nekom ruralnijem području prilikom kafanskog razgovora za stolom rekli da ste kreator, verovatno biste morali i da izbegnete glogov kolac. Međutim, ukoliko biste isto rekli na kućnoj žurki verovatno će vam zatražiti profil na mreži da vide šta to kreirate.
Slične probleme gubljenja u prevodu imamo i od ranije, da se pretpostaviti – zbog manjka pojma o administraciji i poslovnoj prepisci. Tako imamo nove pojmove za prilog (atačment), prosleđivanje (forvard), odgovor (riplaj) - primera je sijaset i navođenjem ne želimo da opterećujemo ni vas ni nas. Okupili smo se ovde iz drugog razloga.
Ko je onda autor?
Jasno je da je kreator skoro pa sinonim za autora, a autor kao takav uživa zakonsku zaštitu, tačnije autorsko-pravnu zaštitu u skladu sa Zakonom o autorskom i srodnim pravima.
Pomenuti zakon u svom predmetu navodi o čemu se tu radi. Deluje suvoparno, a tako i treba da bude - ali doslovce piše da se njime uređuju prava autora književnih, naučnih, stručnih i umetničkih dela što je autorsko pravo, kao srodna prava i to: pravo interpretatora, pravo prvog izdavača slobodnog dela, prava proizvođača fonograma, videograma, emisija, baza podataka i pravo izdavača štampanih izdanja kao prava srodna autorskom pravu. Takođe, zakonom se uređuje i način ostvarivanja autorskog i srodnih prava i sudska zaštita ovih prava.
U daljim tekstovima ćemo razjasniti razlike između autorskog i srodnih prava, ali ono što kreator treba da zna je da stvara autorska dela.
Za ovaj tekst dovoljno je reći da zakon autorskim delom smatra pisana dela i kao primer navodi knjige, brošure, članke, prevode, računarske programe sa pratećom tehničkom i korisničkom dokumentacijom u bilo kojem obliku njihovog izražavanja, uključujući i pripremni materijal za njihovu izradu i slično.
Takođe, za kreatora je bitno da zakon štiti i predavanja, govore, besede i slično svrstavajući ih u govorna dela. Dalje, zaštitu uživaju i dramska, dramsko-muzička, koreografska i pantomimska dela. Zaštita muzičkih dela se podrazumava, kao i filmskih dela, gde zakon navodi kinematografska i televizijska dela.
Kada smo već kod vizuelnih dela, Zakon o autorskom i srodnim pravima štiti slike, crteže, skice, grafike, skulpture i slično kao dela likovne umetnosti, dela primenjene umetnosti i arhitekture, kartografska dela, planove, skice, makete i fotografije, ali i pozorišinu režiju.
Ukoliko kreator smatra da je sadržaj koji je stvorio u nekoj od ovih kategorija ili u više njih, njegovo delo uživa autorsko-pravnu zaštitu.
Međutim, postoji jedan bitan preduslov i tu se može povesti religijsko-filozofska rasprava: kreator mora biti čovek. Dakle, šta god da kreator stvara formalno i pravno to je autorsko delo. Iz ovoga proizlazi da Gospod ne uživa autorsko-pravnu zaštitu na kreiranje ljudi, kosmosa, Zemlje i drugog živog sveta, a pitanje je i kako bi to dokazao pred zemaljskim sudom.
Ko stvara autorsko delo
Uslov da bi autorsko delo uopšte bilo delo, u smislu zakona, je da mora da ga stvori čovek od krvi i mesa koji kaže „jao“ kada mu nešto padne na nogu. Dakle, fizičko lice.
Dalji uslov je da delo bude originalna duhovna tvorevina autora (onaj čovek gore koji kaže „jao“ kada mu nešto padne na nogu), izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine – kaže zakon.
Originalnost dela je posebna tema, a i tema o kojoj su napisane mnoge knjige. Bitno je istaći da ako vam mačka skače po tastaturi i tako nešto napiše ili je „delo“ stvorila tzv. veštačka inteligencija – to nije autorsko delo i ne uživa zaštitu u smislu ovog zakona.
Mačke i mašine nisu ljudi iako su prvi pametniji od ljudi, a drugi pretenduju da to postanu. S obzirom na to da su ljudi odavno posustali, veća je verovatnoća borba mačaka protiv mašina.
O autorskom pravu i kako ono štiti autore i „kreatore“ pisaćemo u narednim tekstovima. Do tada ne menjajte blog, na pravom ste mestu.
*Bend se piše Kreator
**Nije istina da je ovaj tekst pisala mačka
***Pravno gledajući „kreatorsko-pravna zaštita“ ne postoji u zakonskom smislu
1 komentar