Sećam se....
2010. godina
Diplomiram na Vojnoj akademiji i FON-u, zatim bivam promovisan u oficira, čin potporučnika, i pored toga "Inženjer menadžmenta", šta god to značilo... Zanesen tom euforijom, neizmernom srećom, nisam ni slutio šta me sve čeka.
I tako... Radeći u vojsci, u jednoj kasarni u Novom Sadu, ona radost i ponos u meni su polako počeli da blede. Ne želim da vas zamaram sa disciplinom, vojničkim životom, pravdama i nepravdama, velikim i malim platama (uglavnom egzistencionalnim) i ostalim obavezama koje su mi bile nametnute. Između ostalog, morao sam da vodim i administraciju (za mene teška artiljerija i gomila bespotrebnih podataka) za sve što se radilo i postojalo. Taj deo posla me je uglavnom kočio u svemu, jer do nas još nije stigla modernizacija, tako da se većina stvari pisala i evidentirala rukom na papir.
2013. godina
Moje znaje o programiranju je čista iliti, apsolutna nula... Ipak, počinje da me interesuje Office paket, naročito Excel i Access baze podataka (Visual basic).
Na polovini godine uspeo sam da kreiram svoju prvu aplikaciju u Excel-u, a posle par meseci i u Access-u. Program u kom se vodi evidencija zasposlenih, njihovih slobodnih dana, zaduženja, vozila na dugovanju itd... Mnogo različitih podataka sam uvezao u taj svoj programčić.
Neverovatna sreća i osećaj zadovoljstva je, kada napraviš nešto što radi i funkcioniše, a pritom izbacuje podatke i računa operacije.
Taj osećaj sreće je kratko trajao, jer moji pretpostavljeni to nisu želeli da koriste, možda iz nekog straha od nepoznatog, ili zbog neznanja ni sam ne znam. Naravno ja tu nisam stao jer sam tu aplikaciju koristio za sebe. Videvši da mi te stvari idu od ruke, počeo sam da kreiram mnogo ozbiljnije aplikacije za vođenje administracije jer me je to nekako ispunjavalo. Na poslu sam dobijao opomene da to što radim nije moja struka i da ne treba da gubim vreme sa glupostima, već da počnem da se bavim isključivo vojnim stvarima.
Kasnije razočaran poslom oficira u vojsci (milion razloga koje ne bih želeo ovde da navedem), nezadovoljan svojim statusom, kao što to biva u bajkama, u razgovoru sa jednim kolegom, dolazim na ideju da počnem da učim programiranje. Tada programiranje nije bilo toliko popularno kao danas, niti su tehnologije bile toliko raspoložive kao danas. Nisam imao pojma ni kako da krenem, koji programski jezik da počnem da učim, šta treba uopšte da učim... Ali, želja je i dalje postojala.
2014. godina, oktobar
www.google.com -> u polje za unos pretrage unosim: "java tutorial for beginners". :D
Posle nekih mojih istraživanja na internetu, odlučio sam da počnem da izučavam JAVA programski jezik, iako nisam imao pojma ni šta je to, ni da li uopšte želim to da učim. S velikom mukom sam posmatrao te tutorijale na YouTube-u i posle nedelju dana sam odustao od svega jer sam smatrao da je to teško za mene i da je kasno da sad učim sve iz početka.
2015. godina
Situacija na poslu sve gora, kolega me zadirkuje da programiranje nikad neću naučiti jer za to treba da se rodim. I, tu kreće moja priča...
Upravo ova rečenica je ta koja je izazvala u meni revolt, i pokrenula novu motivaciju, da dokažem sebi i drugima da sam i te kako sposoban da učim nove stvari.
Posle kratkog istraživanja na forumima, pronašao sam ustanovu gde sam mogao da započnem svoje dodatno obrazovanje. Međutim, to je bio januar mesec, a njihov naredni kurs za JAVA Developera je tek trebao da krene u oktobru ili novembru...
I sad kad se setim, naježim se pomalo, toliko sam bio motivisan i nestrpljiv da nisam mogao toliko dugo da čekam, nego sam već taj dan počeo da učim, doduše na engleskom, koji mi i nije baš toliko dobro išao. Bio sam uporan i to neverovatno uporan. I da još malo otežam situaciju, u to vreme je moja žena bila trudna, situacija na poslu nikad gora, i verujte mi ne izmišljam, stvarno je tako bilo.
Ali, ipak ja počinjem da učim online, JAVA programski jezik iznova i samostalno, bez ikakvih kurseva i školovanja, motivisan da naučim i napustim vojsku. Ideja o napuštanju vojske me je dodatno motivisala. Polako ali sigurno, počinjem da usvajam znanja iz ove oblasti. Bukvalno sam dan i noć učio. Što sam više napredovao, motivacija je u meni rasla. Neverovatno je to šta sve čovek može da postigne za 9 meseci kad ga muka natera. Odrekao sam se druženja, izlazaka, šetnji, i svih ostalih socijalnih potreba, nastojeći da uspem u ovome.
Posao u vojsci počinje sve više da me gazi, ali i je moja motivacija za napuštanjem sve više rasla.
Konačno dostižem nivo znanja s kojim mogu da konkurišem za neki posao programera početnika. U avgustu podnosim zahtev za prekid radnog odnosa (gde otkazni rok traje 3 meseca) i ujedno konkurišem za posao JAVA programera u Budimpešti, koja je imala firmu i u Srbiji. Znanje mađarskog jezika me je odlično služilo, tako da sa tim nisam imao problema (jer sam rođen u takvoj sredini gde je 90% mađarskog stanovništva). Odlazim u Budimpeštu u IT kompaniju, pomalo zbunjen, kao Alisa u zemlji čuda. Svi kulturni, nekako je sve opušteno, jedino sam ja bio obuzet nekom tenzijom.
Iako sam bio nervozan imao sam neku sigurnost, i snagu, jer sam znao šta me čeka ukoliko ne uspem. Posle bukvalno 5 sati testiranja, što teoretskog znanja, što praktičnih veština, ja se zahvaljujem na pruženoj mogućnosti i vraćam se u Srbiju s velikom nadom da me prime.
Sa druge strane, u vojsci me sa nevericom posmatraju, kao da su čekali da vide moj pad, krah, moje pokajanje ili eventualno odustajanje od prekida radnog odnosa...
Ali...
Na polovini septembra žena mi se porađa, ja sam srećan do neba!
Posle nedelju dana, iz Budimpešte javljaju da su moji rezultati zadovoljavajući i da me primaju.
Ljudi, EUFORIJA, sreća, sreća, radost..... do neba....
I tako, u novembru zvanično napuštam vojsku i krećem da radim za IT kompaniju iz Budimpešte, koja je imala sedište i u Srbiji, naravno. Tu sam radio 2 godine. Plata je bila mizerna (oko 40,000 din., kasnije je nešto malo porasla) ali sam neverovatno napredovao, u stvari, toliko sam napredovao da sam kasnije otvorio svoju preduzetničku radnju. Raskinuo sam sa njima ugovor o radnom odnosu i potpisao novi sa drugom firmom, takođe iz Budimpešte, za basnoslovnu platu, od koje danas živimo veoma lepo.
Evo, danas mogu da kažem, da pored dva zvanja koja imam kao akademski i fakultetski obrazovani građanin, kako oni to vole da kažu (a, inače mi ne vrede ništa u poslovnom pogledu), postao sam "Fullstack JAVA Senior developer", titula koju mi je kompanija dodelila, sa pozamašnim primanjima.
Poenta priče je da nije bitno da li ćeš da učiš putem obrazovanih ustanova ili samostalno putem Interneta. Bitna je istinska želja i motivacija.
Nažalost ili na sreću, mene je muka motivisala. :D
UPORNOST SE KAD TAD ISPLATI!