Kako smo najavili, nastavljamo da ističemo značaj mentalnog zdravlja zaposlenih u IT industriji. Ciklus smo započeli vebinarom na temu "Koja je cena mentalnog zdravlja zaposlenih u IT-ju", nastavili intervjuom sa Darkom Dražovićem, a sada pažnju posvećujemo imposter sindromu (odnosno, sindromu varalice ili prevaranta prim. prev).
U ovom tekstu ću podeliti sa vama svoje iskustvo sa imposter sindromom..
Više puta sam bio u situaciji gde sam se pitao, kako beše se pravi dropdown selection u html-u, gde nisam znao odgovor i doveo sam sebe u situaciju da pomislim da ne znam html. Ako ne znam html, tek onda ne znam css, a o javascriptu da i ne govorim. Za šta se beše koristi javascript?! 😮
Kako sam došao u ovu ludu situaciju da ne znam osnove i prve lekcije, a napravio sam toliko web sajtova, aplikacija, prezentacija i slično? Za mene totalno neshvatljivo. Juče mi je u planu bilo da učim python, a danas ne znam html i čemu služi javascript. OOP je misaona imenica u tom trenutku. Majko mila, šta ću sad…
Ovo ludilo ili ako baš hoćeš, stanje u glavi, je sve češća pojava i retko ko može da ga izbegne. Nazivaju ga fenomenom današnjice, ne pripisuju ga nekom mentalnom oboljenju, povezan je sa anksioznošću, a u težim slučajevima i depresijom i nazivaju ga imposter syndrome.
Šta je imposter sindrom
Imposter sindrom (sindrom varalice u bukvalnom prevodu) je psihološki obrazac u kojem čovek sumnja u svoje veštine, talente, postignuća, generalno u sebe i ima neku vrstu straha ili bojazni da će biti okarakterisan kao prevarant. Češće se shvata na način na koji se odnosi na verovanja samog pojedinca da nije kompetentan i dosledan svojih znanja, veština u odnosu na okolinu kako ga doživljava. Ovaj, nazovimo ga fenomen, može uticati na bilo koga, bez obzira na društveni status, dostignuća, iskustvo, veštine ili stepen stručnosti.
Neke od uobičajenih karakteristika koje prate ovu pojavu su sumnja u sebe, nemogućnost da realno procenite svoju kompetenciju i veštine, pripisivanje uspeha spoljnim faktorima, omalovažavajući svoj, individualni nastup i uspeh, boljka da se očekivanja neće opravdati, sabotiranje sopstvenog uspeha, napretka i tako dalje u nedogled. Širok je asortiman ružnih osećanja i misli koji se motaju po glavi kad se zapadne u ovu fazu i mnogima je baš izazovno izaći iz ove situacije. Kod nekoga kraće traje, ali kod nekoga može i da potraje duže vreme.
Problem sa ovim sindromom je u tome što pojedinac, ako radi nešto dobro ili je dobar u nečemu, ne menja svoja uverenja. On ostaje nedostojan svega i gubitnik koji ne zaslužuje apsolutno ništa. Stvara se užasan osećaj da se ne mogu ponoviti uspesi od ranije i užasna mišljenja okoline o njemu/njoj.
Kako se javlja i šta je uzrok
Često povezuje sa određenim tipom socijalne anksioznosti, jer si nekad dobio/la neki feedback da nisi dovoljno dobar/ra u nečemu, u svom poslu i slično. Tvoja osnovna uverenja o samom sebi su toliko jaka da se ne menjaju, iako se pokazalo suprotno, da si pokidao/la u nekom poslu, ti i dalje veruješ da nisi dosledan/na. Na kraju, ova osećanja povećavaju anksioznost i mogu dovesti do depresije.
Uglavnom se povezuje sa ranijim, mlađim danima gde smo dobijali packe za neke stvari kojih možda nismo ni bili svesni ili su nas roditelji u svojoj brizi da budemo što bolji, vršili pritisak na nas da se trudimo više, pa nas izgrde jer nismo opravdali njihova očekivanja, možda nismo postali ono što su hteli i slično. Puno je istraživanja koja su pokazala da su velike šanse da svakog pukne u nekom momentu ova faza i da se retko kad može izbeći. Kako se izboriti sa tim, ne postoji pravi odgovor, iskustva su relativna i zavise od pojedinca, ali ono što je sigurno, teško da se može preko noći iskoreniti.
Kako ga identifikovati
Glavna stvar što će ti pokazati da polako, ali sigurno zapadaš u ovu fazu je da misliš da ne znaš ništa, ma koliko je banalno i glupo, a do juče si kidao/la u tome. U smislu, stručnjak si za Python i znaš ga uzduž i popreko, imaš poteškoća da osmisliš način kako ćeš napisati neku funkciju na primer. Sledeća misao ti je: ‘’Ja ovo ne znam, glup/a sam!!! Neću da se bavim ovim. Ne znam ništa!!!’’.
Kad se mučiš zbog najmanjih grešaka i maltretiraš sebe zbog toga, kad nešto dobro uradiš, a ti i dalje misliš da je to ništa i bezveze, osetljiv/a si na konstruktivnu kritiku, osećaš se užasno, malo, kao da nisi dostojan/a njihovog društva i slično, sigurno si zapao/la u ovu fazu.
Bez brige, kao što kaže ona stara: ‘’Posle svake kiše dolazi sunce!’’, takav je slučaj i sa ovim osećanjem, od tebe zavisi koliko dugo će te drmati takav osećaj. Pa kad smo kod toga…
Kako ga se (najbrže) rešiti
Kako da se nosiš sa ovim sindromom zavisi isključivo od tebe i najbolje je da sam/a pronađeš najbojli i najkraći put, ali prvo što treba da uradiš (ako je to ikako moguće), da se odvojiš od toga što te je dovelo u tu situaciju. Kod mene je bila varijanta da se sklonim od kompa na neko vreme i da batalim bilo koju vrstu kodiranja ili kreiranja sadržaja. Totalni off će da napravi dobru podlogu za brže izlaženje iz te faze. Naravno, ako iz nekih razloga ne možeš da priuštiš ovaj korak, postoje alternative, ali ono što se preporučuje je spoznaja misli i njihovo stavljanje u drugačiju perspektivu. Naučiš da kritički preispitaš svoje misli i da se zapitaš da li ti to pomaže ili odmaže, da li se osećaš bolje ili loše? U tom nekom smislu.
Može biti korisno da podeliš ono što osećaš sa prijateljima, porodicom ili u slučaju posla, mentorima. Ljudi koji imaju više iskustva i koji su, eventualno, bili u toj fazi, mogu te uveriti da je ono što osećaš normalno, a saznanje da su drugi već prošli ono što ti prolaziš može učiniti da to izgleda manje zastrašujuće.
Većina nas doživljava trenutke sumnje, i to je normalno. Tada ne treba dozvoliti da sumnja kontroliše naše postupke i misli, jer ako to fejlujemo, produžavamo agoniju sindroma. Meni je pomogao pomenuti totalni unplug, viđanje sa ekipom na pivu, maksimalni relax i mozak na ispašu, što se kaže.
Ima i ljudi koje imposter sindrom može ‘’ugurati’’ osećaj motivacije za postizanje cilja, to obično dolazi na naplatu u obliku konstantne anksioznosti. Namerno zapnu i mnogo više nego što treba, opterete sebe maksimalno, da bi uverili sve oko sebe da je dostojan, da nije fejker, prevarant, slacker kako god hoćeš.
Ima nas raznih i svako se od nas bori sa svojim ‘’trzavicama’’ kako zna i ume, pa tako i ti, kad (ne daj bože ikad) zapadneš u ovo, uspori, saberi se, vidi šta je to što ti prija, što te čini srećnim/om, zadovoljnim/om, max relax i ako je moguće, totalni unplug.
Ako si ti neko koga je mučio sindrom prevaranta, u komentarima podeli svoje iskustvo.